Виши суд у Новом Саду, у великом већу којим је председавала судија Ивана Јосифовић је дана 30.10.2024. године донео и јавно објавио пресуду којом је окривљени Димитрије Станковић (1977) оглашен кривим да је извршио кривично дело тешко убиство у покушају у стицају са кривичним делима недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, неовлашћено коришћење туђег возила и крађа. Осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 20 година.
Оценом доказа, пре свега снимака видео надзорних камера и исказа сведока, судско веће је ван разумне сумње утврдило да је окривљени знао да је оштећени У.Н. полицијски службеник, који је у односу на њега вршио службену радњу провере идентитета лица. Суд није прихватио одбрану окривљеног да је мислио да се ради о припаднику криминалне групе који жели да га киднапује, па је таква одбрана оцењена као исконструисана у правцу избегавања кривичне одговорности.
Суд је утврдио да је окривљени без икаквог повода од стране оштећеног У.Н. истог напао ножем тзв. "скакавцем" и нанео му 11 убодних рана, а на основу судскомедицинског вештачења је утврђено да се ради о тешким телесним повредама опасним по живот, јер да се догађај није десио у непосредној близини хитне медицинске помоћи и да му није пружена хитна лекарска помоћ, оштећени би искрварио.
Даље је утврђено да је окривљени, из торбице оштећеног који је са описаним повредама остао да лежи на коловозу, неовлашћено одузео службени пиштољ марке Глок и трчећим кораком кренуо да се удаљава, па када је на лице места дошло службено возило МУП-а Републике Србије (колеге је претходно у току провере идентитета лица позвао оштећени У.Н.), окривљени је из пиштоља Глок, пуцао у правцу оштећених полицијских службеника С.В. и А.Љ. који су били видно обележени службеном легитимацијом и издавали гласне наредбе окривљеном “Стој, полиција!” приликом обављања службене радње, хватања осумњиченог лица.
Када се оштећени А.Љ. повукао неколико метара од службеног возила, како би себе довео у безбедан положај за интервенцију, окривљени је то искористио и неовлашћено одузео путничко моторно возило, власништво МУП-а којим се одвезао са лица места, а потом из тог возила, одузео и торбицу оштећеног А.Љ. са службеном легитимацијом и новцем.
Приликом одлучивања о казни, суд на страни окривљеног није нашао ниједну олакшавајућу околност, већ само бројне отежавајуће. Пре свега, окривљени је вишеструко осуђивано лице, па је суд приликом одмеравања казни за свако појединачно кривично дело утврдио казну изнад половине распона прописане казне. Такође, суд је ценио висок степен дрскости и упорности окривљеног при извршењу кривичних дела која су извршена према службеним лицима у вршењу службених дужности, као и одсуство емпатије и кајања, те некоректно држање окривљеног током целог поступка.
Како се ради о кривичном делу тешко убиство које је остало у покушају, Кривични законик искључује могућност изрицања казне доживотног затвора, а суд налази да ће се максималном законски прописаном казном затвора у трајању од 20 година остварити сврха специјалне и генералне превенције.
У изречену казну затвора урачунава се време проведено у притвору, који је окривљеном продужен до упућивања у Завод за извршење кривичних санкција.
Истом пресудом окривљени је обавезан да оштећенима накнади трошкове настале на име награде и нужних издатака њиховог пуномоћника, као и трошкове кривичног поступка.
Против наведене пресуде странке и бранилац могу изјавити жалбу Апелационом суду у Новом Саду.
